Феросилицијум је кључна легура која се користи у производњи челика и других метала. Састоји се од гвожђа и силицијума, са различитим количинама других елемената као што су манган и угљеник. Процес производње феросилицијума укључује редукцију кварца (силицијум диоксида) коксом (угљеником) у присуству гвожђа. Овај процес захтева високе температуре и енергетски је интензиван, што чини цене сировина значајним фактором у одређивању укупних трошкова производње феросилицијума.

Феросилицијум се широко користи у индустрији челика, ливници и другој индустријској производњи. Они троше више од 90% феросилицијума. Међу разним врстама феросилицијума, 75% феросилицијума се највише користи. У индустрији челика, око 3-5 кг 75% феросилицијума се троши на сваку произведену тону челика.

Феросилицијум нитрид и силицијум нитрид звуче као два врло слична производа, али у ствари су суштински различити. Овај чланак ће објаснити разлику између њих из различитих углова.

Феромолибден је феролегура која се састоји од гвожђа и молибдена. Производи се топљењем мешавине концентрата молибдена и концентрата гвожђа у пећи. Феромолибден је свестрана легура која се може користити у различитим применама у различитим индустријама.

Волфрам-гвожђе легуре се обично односе на легуре састављене од волфрама (В) и гвожђа (Фе). Уопштено говорећи, легуре волфрама и гвожђа су немагнетне. То је зато што је волфрам сам по себи немагнетни метал, а садржај гвожђа у легурама волфрам-гвожђе је обично низак, што легури не може дати значајан магнетизам.

Титанијум није магнетан. То је зато што титанијум има кристалну структуру без неспарених електрона, који су неопходни да би материјал показао магнетизам. То значи да титанијум не реагује са магнетним пољима и сматра се дијамагнетним материјалом.